Crveni sneg

            „Današnje najnovije vesti:- delovi ljudskog tela pronadjeni u obližnjoj šumi. Pretpostavlja se da je telo rastrgao čopor vukova. – Nevreme neprimereno ovom dobu godine. Mećava usred leta pogodila južne krajeve naše zemlje....“

            Beličasti prah se još uvek rasipao po površini zemlje stvarajući debeli sloj snežnog pokrivača. Teško je bilo prihvatiti činjenicu da je toliko dugo tražena želja postala realnost, a sada bi da radije da je nikada nismo ni poželeli. Zašto je to tako? Tražimo nešto kada ga nemamo, a kada ga dobijemo shvatimo da nema onoliku vrednost koliku smo zamišljali i jednostavno ga odbacijemo tražeći sada nešto drugo. Sve nam je lepše ono što nije naše. Toliko smo nezasiti da ne umemo da cenimo sadašnjost i da živimo u njoj. Setimo se nje tek onda kada shvatimo da je kraj nešem životu, kada se  borimo da još koji sekund produžimo život i ako nam taj sekund ništa neće značiti u poređenju sa tolikim uzalud bačenim godinama.

            „Hoću kući!“- trčeći ka snegom zatrpanim vratima, dečaćić se saplete o tepih i tresnu čelom o pod. Nastade vrisak, a onda plakanje u punoj snazi delom zbog bola, delom od besa što se to desilo. Devojka se okrete ka dečaku, napuštajući misli o životu i smrti i prosikta: „Ja ću te odvesti kući.“

            „Jesi li poludela?!“, zakrešta klas njene majke, „Slušaš li ti uopšte vesti?! Sneg je zatrpao svaki prolaz, a i oni vukovi... Ko zna da li je to istina, ali se ipak treba pripaziti. Pusti dečje hirove, molim te. Odvešćemo ih kući kada stane mećava.“

            „Ali, teto, mi hoćemo kući.“, odazva se još jedan mali lešinar, a ni pola minuta kasnije doleprša i treći. Dve devojčice u letnjim haljinicama i dečak sa munjom na čelu, molećivo pogledaše svoju sestru u nadi da će se smilovati na njih.

            „Idemo. Obuci ih lepo. Neću da se razbole uz put.“

            „Da li treba pet puta da ti ponavljam? Kuda ćete po ovakvom nevremenu? Još i mrak pada.“

            „Mama, obećala sam im.“, reče devojka i okrete se ka mališanima kezeći se, „Idemo, pijavice.“

            Svi srećni poleteše ka vratima. Devojka dohvati baterijsku lampu, obu čizme i itadje napolje....

            Vikend u šumi nije prošao onako kao što su planirali. Propala je šetnja pored potoka koji je vodio do jezera, kupanje u zagrejanoj jezerskoj vodi, igranje badmintona nasred proplanka. Opremu za zimske igre nisu imali. Kome bi palo na pamet da u avgustu nosi zimsku jaknu i rukavice? Potpuna glupost. Ostali su zarobljeni u maloj kućici, i da devojka ne beše povremeno izazila napolju, sneg bi zatrpao ulazna vrata. Tek tada bi nastao problem oko vraćanja mališana kući. Verovatno i skakali po kući, vrištali i prenemagali se, govorili kako im je dosadno, kako nemaju čime da se igraju sem sami sobom, u najgorem sličaju bi je terali da se igra s njima, a nju je sve to toliko zamaralo i gušilo, pa je jedva čekala prvi trenutak da kaži da žele kući. Tačno je da je kućica u šumi bila udaljena više od 5 kilometara od grada, ali nije marila. Štaviše, to joj je bilo kao blagoslov u proteklih nekoliko dana sa lešinarima.

           

            Mrak se beć bio uvukao u preplašena tela malih ljudi. Hodali su bez predaha, kao horda patuljaka. Podsećali su na Tolkinove hobite koji tumaraju planinom bez određenog puta i nedostižnog cilja. Jedina svetla tačka u toj jezivoj mračnoj šumi  bila je lampa u devojkinim rukama- njihova jedina snaga i podrška. Privijali su se uz stariju sestru kao polići ne gubeći korak za njom.

 Lampa se na trenutak ugasi. Devojka zastade da pronadje dugme i ponovo je uključi. Lampu je držala uperenu duž puta ispred sebe. Kada je svetlost ponovo krenula iz sijalice tik pred njenim očima  ukaza se prilika od koje devojka poskoči uplašeno zakoračivši unazad umalo se ne stropoštavši na zemlju. Na zemlji je stajao panj sa koga je kapala krv u krakim mlazevima bojeći sneg u crveno. Na panju je bio poboden kratki kolac, na njegovom vrhu je bila nataknuta nečija glava lica unakaženog sečivom poluotvorenih usta pogledom uprtim u nešto što je bilo ispred njega. Verovatno je čovek srednjih godina gledao u svog napadača dok je umirao. Devojka se na trenutak trgnu iz svojih misli  i skrenu put svetlosti na drugu stranu kako deca ne bi videla leš, ili bolje rečeno deo leša. „Smrt je bila trenutna“, mislila je devojka, „a po izrazu lica i iznenadna. Dobro, barem ga ubica nije mučio.“ Pale su joj na pamet današnje vesti o vukovima. Još ni onda nije verovala u tu teoriju, a sada je bila sigurna da telo onog čoveka nisu rastrgle životinje. To je bilo ljudsko biće. Samo je čovek nožem mogao da napravi onakve brazde na licu. Nešto je ovde bilo nedorečeno. Ali šta?..

„Idemo, deco.“ , na silu se osmehnu, bodrivši dečicu koja su se bila uplašila zbog nestanka svetlosti na trenutak. Krenuše dalje. Devojka je čitavim putem razmišljala o pijavi. Osvrtala se na svaki šum. Očekivala je da ubica iskoči iz šipražja svakog trena. Pulsiranje srca mogla je da oseti u svakom delu svog tela. Bojala se da se neće skameniti kada bude videla ubicu kao prethodna žriva, ne toliko zbog sebe, koliko za decu koju neće imati ko da zaštiti. Kad bi samo imala neko oružje da se brani, ako kojim slučajem napadne. Sve te misli bile su uzaludne. Realnost je bila mnogo surovija.

Na sekund svima kroz uši prodje prodoran vrisak. Ukipiše se u mestu. Deca se pribiše uz sestru čekajući da im ona kaže da je sve u redu. Ponovo vrisak, ali ovog puta prigušen. „Ubica!“, pomisli devojka, dok su joj se zenice širile u raskolačenim očima. Čekala je sledeći korak. Ništa se sem fijuka vetra više nije čulo. Najzad odluči da krenu dalje. Čekanje nečega što možda ne postoji je uzaludno.

Koračali su tiho i nesigurno skoro pola sata. Činilo se da bi ih svaki,pa i najmanji šum vodao i tada bi bili mrtvi. Ali nisu stajali. Strah ih je gonio da se kreću. Već su bili ušli u grad. Osećaj tvrdog asfalta pod nogama ulivao im je nadu, kao i slaba  mesečina što se pomaljala iza oblaka.  A onda se opet čuo vrisak, ali za razliku od prethodnog, ovaj je delovao jako blizu. Pogledala je ispred sebe  u pravcu dolaska zvuka. Strah joj sledi stopala. Ostala je paralizovana desetak sekundi dok je pokušavala da se sabere. Pogledom je tražila decu oko sebe. Bila su tu uplašenija nego ona. Jedna od devojčica je plakala. Ponovo vrati pogled ka siluetama. Jedna žena ležala je mrtva pokraj puta u senci sekire sa koje se slivala gusta krv. Vazduh je mirisao na gvožđe. Nad  mrtvom ženom kao kakav lešinar stajala je druga žena i pokretima mrtvačke ukočenosti podigla sekiru kako bi izvela poslednji zamah smrti. Čuo se gnjecavi zvuk zarivanja sekire u meso. Izvukla je sekiru lagano se njišući nad telom. Pokreti sekire šarali su sneg krvlju. Devojka uhvati decu za ruke i povede ih ka ubici. Koračali su tiho skoro nedišući. Znali su da ih ubica nije videla. Polako su joj se približili, ali kad je trebalo da prodju pored nje, žena sa sekirom se naglo okrete i uputi beživotan pogled devojci. „Bežite!“, povika i odgurnu decu napred ka gradu. Pogledala je avetinju sive kože, ravnodušnog dehidriranog lica bez očiju koja se kretala ukočeno i sporo vukući sekiru za sobom. Podiže sekiru u pravcu devojke i zamahnu. Promašila je ovog puta. To je razbesne pa nasrnu još jednom. Ali ovog puta se devojka sagnu, udari avetinju u zglob i ova ispusti sekiru. Iskoristivši priliku devojka dohvati sekiru, zatvori oči i snažno zamahnu u avetinjski koštani vrat. topla krv pošiklja na sve strane. Izgleda da je avet ipak bila poluživa, jer je osećala bol. Vrištala je nekako tupo i prodorno. Devojka histerično i sa nekom dodatnom snagom udari još nekoliko puta dok avet ne pade na zemlju. Sada je izgledala potpuno mrtvo. Devojka ispusti sekiru i pade na kolena. Krv joj se slivala niz obraze i ruku....

Lice

Noć, hladna i maglovita, već obgrljivaše Ulicu narodnih heroja. Trčala sam kući u nadi da ću stići pre nego me potopi kiša, koju vreme beše najavljivalo. Ne sećam se da li je to bila java ili samo jedna od fantazija mog bolesnog uma. Jedino čega se sećam je nemerljiva bol koja me izjadala. Kad bolje razmislim, ne znam da li je bol ubijala mene ili nekog drugog, ali sam sigurna da je atomistički postojala u vazduhu i da sam je udisala koristeći je umesto kiseonika. 

            Dotrčavam do kapije i nervozno pokušavam da je otvorim, ali bezuspešno. Na kraju uspevam da dohvatim metalnu žicu, koja je kao rukom držala vrata kapije za ogradu i udjem unutra. Vetar je počeo da mi fijuče krz kosu bacajući mi je preko očiju, tako da u jednom deliću sekunde od nje nisam videla ništa od unutrašnjosti dvorišta.

            To je, inače, bila kuća moje bajke, mamine mame da budem precizna. Od spratova je imala samo prizemlje, a do ulaza se stizalo uskim prolazom izmedju bakine kuće i kuće prvog komšije. Tim se prolazom, ako bi se prošlo pored ulaza, moglo stići do ostave za drva pored koje su postojala jedna vrata od metalnih šipki, koja su otvarala put u bakin povrtar. Ispred kuće je baka sadila baštu od cveća. Meni je ranije bio zabranjen pristup bašti, budući da sam kidala na šta god sam naišla, što se završavalo batinama.

            Vetar ponovo dunu na suprotnu stranu i otkri mi vidno polje. Stadoh kao ukopana očiju uprtih u jednu nepoznatu pojavu. Obučena u belu poderanu haljinu, koja se njihala na vetru, duge pepeljaste kose sa koje je kapala voda, iako kiše nije bilo, lebdela je jedna ženska prilika ispustajući neki čudan vrisak koji je parao uši. Zatvorila sam oči u nadi da će ta utvara nestati kada ih ponovo otvorim, ali ona je i dalje bila tu, samo što me ovog puta ćutke gledala krupnim crnim rupama od očiju. Izgledala je potišteno. Njena siva koža kao da se topila u kapljicama vode. Ja sam i dalje stajala nepomično pokušavajući da smirim drhtanje  svog jadnog kukavičkog srca, koje mi beše treslo čitavo telo. Usporavala sam disanje ne bih li usporila i njega, ali od toga mi se puls samo još više ubrzao. Nisam znala šta da radim. Da li da zovem nekoga? Tu sam ideju odmah odbacila, jer sam se još uvek pitala da li je to stvarnost bila ili samo halucinacija.

            Utvara pobiže drhtavu, krutu ruku u pravcu mene i nakrivi glavu u stranu kao da ispituje moju pojavu. Ćutala sam. Zatim krenu ka meni. Tada shvatih da nema noge. Nisu bile odsečene, jer nije bilo krvi niti bilo čega drugog što bi ukazivalo na njihovo nekadašnje postojanje. Haljina se vukla za njom u vazduhu. Nisam se pomerala, ne da bih se junačila, već naprotiv, nisam mogla da se pokrenem. Očekivala sam da me stvorenje zadavi tim mrtvačkim šakama ili proguta prazninom u očima, za koje sam shvatila da nisu oči već samo šupljine, gde su nekada jabučice pokretali očni mišići. Umesto toga, stvar stade dvadesetak centimetara ispred mene i zagrli me koštatim rukama. Nisam se micala. Čekala sam da me utvara pusta iz zagrljaja hladnog kao smrt, koji mi je ulovao strah, ali ona me još više stezala. Uplaših se i uspaničeno počeh da odvajam telo u mrtvačkoj ukočenosti od sebe, ali se ono čvrsto držalo kao kandžama za moja leđa. Tada osetih nešto vrlo neprijatno. Celo telo mi podiđe jeza. Stresoh se. Bila je to neka mešavina patnje, besa, ogorčenosti i ludila. Šta se dešava?- pomislih u napadu panike.

            Kada sam pomislila da se nikad neću osloboditi ovog osećanja, utvara popusti i ja je odvojih od sebe povlačeći se korak unazad.  Spasi me.- rekla je, a iz očnih šupljina joj počeše da kaplju crne kapi. Iznenadilo me saznanje da utvara priča, ali samo na kratko, jer mi misli okupira analiziranje suza. Pitala sam se da li su bile crne ili crvene? Nisam mogla da razaznam pod mesečinom kada većina stvari izgleda sivo i crno. Ne želim da umrem.- govorila je utvara koja je već bila mrtva, pa je nisam razumela najbolje.

            Uzdahnuh u znaku olakšanja i kad se konačno sabrah, smogoh snage da progovorim. Šta mogu da učinim? Utvara me uhvati ledenim prstima za ruku i povede ka vratima bašte iza kuće. Hodala sam, spotičući se, iza nje, jer me ona, bukvalno, vukla za saobom kao kakvo zamorče. Nisam mogla da razmišljam jer me boleo zglob od hladnoće pod njenim prstima. Kad dodjosmo do vrata, ona mi konačno pusti ruku i otvori vrata. Zinuh od čuda. Iza vrata nije bila bašta. Kako se odjednom stvorila čudna mračna prostorija, nikako mi nije ulazilo u glavu. Utvara udje unutra. Tad se dosetih da brzo zalupim vrata za njom. Ona se besno okrenu i upilju šupljine u mene. Da su na tom mestu bile oči, bile bi razrogačene. Počeh da se udaljavam od vrata idući unazad korak po korak. Utvara se uhvati za šipke i izraz lica joj se promeni u molećiv. Ponovila je ono što je malopre rekla- Ne želim da umrem... sama. Lice joj  opet postade zloslutno. Ako sam pre samo nekoliko minuta pomislila da sam bila uplašena, povlačim reč. Sada me strah nagoni na bežanje. Ptrčah, ali se spotakoh i tresnuh na zemlju. Za to vreme je utvara uspela da otvori vrata i dodje do mene. Videla sam njenu poderotinu kako visi ispred moje glave kao čaršav. Stisnuh očne kapke opraštajući se sa životom. Hajde, podji sa mnom. Treba mi tvoja pomoć.-reče utvara sada smirenim tonom. Podigoh se sa zemlje i odbih. Krenih ka ulaznim vratima očekujući da me utvara ponovo vrati, ali ona je krenula ka svojoj predpostavljam grobnici vukući se potišteno.

            Uhvatih se za kvaku ulaznih vrata i taman kad htedoh da otvorim vrata ponovo me obuze onaj jeziv osećaj. Nešto mi je visokofrekventno vrišalo u glavi da mi je glava pucala od bola. U grudima mi se nastanila praznina, a ustomaku mi se okretalo. Tad sam shvatila da to ne potiče od mene, već od utvare. Njoj se stvarno bila potrebna moja pomoć. Odlučih da podjem za njom. Utrčala sam u prostoriju iza vrata. Bila je ogromna poput amfiteatra kakvog fakulteta i još veća, ali prazna. Jedino što ju je ispunjavalo bila je plitka reka koja je tekla duž prostorije i razbacane sive cigle po čitavoj prostoriji.

            Uočila sam svoju utvaru kako se lagano kreće ka zidu u uglu prostorije. Potrčah da je zaustavim, ali ona već beše ušla u zid. To me zbunilo, pa požurih da vidim o čemu je reč. Zid se sastojao iz dva sloja poređanih cigala. Jedan sloj, ovaj sa unutrašnje strane bio je napola srušen tako da se moglo ući izmedju zidova. Utvara je stajala licem okrenuta ka meni dok sam uspaničena posmatrala šta se dešava. Nekakve ruke, tamnije i sivlje od utvarinih, sastavljale su zid ređajući cigle. Utvara me gledala, a na licu joj se nazre mali  bolan osmeh. A onda me prenu saznanje od koga mi se  pomuti razum. Utvara...njeno lice... podsećalo me na nekoga. To je lice bilo moje. Sve vreme sam to bila ja. Te zgrčene koštunjave ruke boje mrtvačkog modrila, lice bez očiju, kosa moje dužine posivela od starosti... sve je to bil moje. Vrisnula sam. Pružila sam ruke ka utvari, ili ka sebi više mi nije bilo jasno, ne bih li je izvukla odatle, ali utvara se nije micala . Kao da nije htela da izadje. Stajala je mirno i osmehivala se onim bolnim osmehom, dok sam ja neuspešno pokušavala da srušim cigle. Ali koliko god sam skudala cigle, one druge ruke su stavljale nove dok u potpunosti nisu zazidale moju utvaru. Poslednjim atomima snage sam vrhovima prstiju, jecajući i zapomažući, pokušavala da odvojim jednu ciglu na zidu, koji sada beše potpuno zazidan, a onda padoh iznemogla na zemlju. Pored mene je prolazila reka kao da je sve u najboljem redu. Gledala sam je zgčena u uglu prostorije kako se migolji u talasima prolaznosti vremena, koje se više nikada neće vratiti..

            Zemlja je počela da se trese pod mojim iscrpljenim telom. Nisam imala snage ni da mislim, a kamo li da ustanem i pobegnem iz te lude kamenjare. Prepustila sam se bujici zemljotresa i lavine koja je izbijala iz reke. Sve se rušilo, nestajalo u vremenu, kao da nikad  nije ni postojalo. Cigle su letele u vazduhu i ja osetih kako lebdim visoko iznad površine zemlje nošena jakim uraganom. Vrtelo mi se u glavi, misli su mi letele ka pređašnjem događaju. Kuda me vrtlog vetra nosio, više nije bilo bitno. Nisam se osećala živom. Kao da je smrt utvare upravo bila moja smrt. Videh kroz maglu sebe kako trčim vrišteći bolno, kao utvara kad sam je prvi put videla, ka bakinoj kući, lijući suze, dok je utvara letela pored mene istom brzinom kojom sam ja trčala, a sa njene haljine je kapala voda ostavljajući trag na asfaltu.....

            A onda je sve postalo mrak.